24 апр Наши пријатељи и колеге хероји Београдског маратона

Данас су популарни снимци где можемо видети пролазнике који дају велике количине новца обичним просјацима на улици, снимци где обични, бескућни људи својим талентом засењују свет својим талентима, певањем, свирањем, сликањем.. И то оставља јак утисак на нас, чак нас доводи до тога да помислимо ,,Што није више оваквих људи, свет би био много боље и лакше место“, али, некада не видимо свакодневне хероје око нас. Људе, који за мало осмеха и среће – које подарују другима, жртвују себе, тестирају своје границе, доводе се ,,до лимита“ , па чак и прескачу тај лимит, а живе, раде, пролазе око нас. Ту су, буквално поред нас, наше комшије, суграђани, познаници.

Тако се група момака упутила на 31. Београдски маратон. И то не би било чудно, ако бисмо вам рекли да су они атлете, спортисти од кад знају за себе, иза себе имају одличја са општинских, европских, па чак и светских шампионата. Али, шта ако у целу причу убацимо њиховог пријатеља, дипломираног информатичара, момка који је због цереборалне парализе у колицима? Сада се ствари мењају из корена, увиђате  да ово није баш обичан задатак – претрчати 21км и бити срећан и задовољан својим успехом.

Наши данашњи хероји су Немања Ивановић – каратиста из Јагодине, свршени ДИФ-овац, хуманиста, борац за људска права, атлета и са друге стране Марко Гајић – Гинисов рекордер у вежби Барпи ( BARPEE ), спортиста, кросфит тренер, атлета. Перфектан тандем, који је помогао свом пријатељу, пријатељство које траје још од првог разреда основне школе, Алекси Петровићу да се са 25 година упише у књигу људи који су завршили Београдски полумаратон за фантастично време, 2 часа и 30 минута. Алекса је завршио као трећи у категорији особа са инвалидитетом.

Првенствено, план је био да полумаратон заврше за 2 сата. Али, непосредно, пред сам почетак трке, стицајем околности, десило се то да су на колицима отказала предња два точка, што је наговештавало да се ова прича неће лепо завршити. Заправо и не би, да Немања и Марко нису поступили као морални колоси, који су знали који је њихов циљ и јасно гледали у њега, ништа осим тог циља нису видели, а циљ је био – завршити трку.

Кроз целу трку, возили су Алексу само на задњим точковима. Оптерећење је било превелико, поред умора ногу и психолошке борбе – одустати или наставити, која је најјача када је човек физички најрањивији, они су наставили. Бол у зглобовима, због савијања, упале и болови у мишићима, физички напори у току узбрдица и низбрдица их нису зауставили у њиховом циљу, те су они, стигли као треће пласирани и остварили фантастично време од 2 часа и 30 минута, како каже Немања ,, Пробили смо рок за 30 минута“, али, да ли се овде стварно ради о времену или о физичком и менталном напору, који су они учинили, не би ли свог пријатеља учинили срећним.

Када су прошли кроз циљ, видела се огромна количина задовољства, која је парирала умору и исцрпљеним лицима, мишићима – осмех и срећа . Након што су се одморили, попричали смо са њима и кажу да је ово тек почетак. Почели су у Београду, али се нећу ту зауставити. Наши хероји сада траже спонзоре, људе добре воље и спремне да учине један хуман гест, јер, планирају да у предстојећем периоду претрче цео маратон – 42 км и да буду такмичари на наредном Босанском маратону.

Некада су хероји свуда око нас. Само што, у духу Кларка Кента, они то вешто скривају, не хвале се тиме, држе то за себе, уживају у томе да допринесу много, а да за узврат добију ,,само“ осмех. То су наши хероји Немања Ивановић, Марко Гајић и Алекса Петровић. 

Текст преузет са Студентско омладинског портала.